Јубилеј, 20 година рада
Реч др Биљанe Павловић, оснивача Рашанки
Говорити о Рашанкама за мене значи говорити о својим најмилијима. То значи говорити из најдубљих и најосетљивијих делова своје душе, где чувамо све оно o чему несебично бринемо и чему себе искрено дајемо. Верујем да сваки човек има бар једну овоземаљску мисију, а Рашанке су свакако једна од мојих најважнијих мисија.
Сећам се тренутка када ме је отац Томислав Миленковић, тадашњи протојереј у новопазарској Цркви Светог Николе, позвао да се придружим Српском културном клубу Рашке области (2002). Наиме, он је окупио неколико новопазарских интелектуалаца и са пуно ентузијазма покренуо бројна културна дешавања у Новом Пазару. С обзиром да до тада у Новом Пазару није постојала ни једна културно-просветна организација која би се бавила неговањем културе и традиције српског народа у нашој средини, с одушевљењем сам прихватила његов позив иако сам у то време пролазила кроз веома динамичан и напоран период како на професионалном плану тако и у приватном животу.
С неописивим ентузијазмом убрзо смо почели да организујемо разне изложбе, књижевне вечери, светосавке академије и слично, па се јавила потреба за музичким садржајима којима бисмо употпунили наше програме. Како сам у то време интензивно истраживала грађу за своју магистарску тезу тематски везану за традиционалну музику Рашке области и њен васпитни значај, указала ми се изванредна прилика да све оно о чему пишем могу да реализујуем и представим јавности. Окупила сам неколико девојака анђеоског гласа и са њима почела да изводим традиционалне песме из рашког краја. Сећам се прве поставке Рашанки, чланица прве певачке групе у Новом Пазару која изводи српске традиционалне песме (Ивана Белојица, Милена Пузовић, Ива Илић, Бојана Илић, Ива Гвозденовић, Соња Марјановић, Ивана Марјановић, Долика Васовић, Александра Булатовић, Драгана Окошановић, Горица Нићифоровић, Бранка Божовић, Оља Јошић, Јована Урошевић, Александра Павловић).
Познато је да је Нови Пазар национално мешовита средина са већинским становништвом бошњачке националности. Девојке су у почетку певале веома стидљиво, са бројним предрасудама о сеоским народним песмама. Где оне, градска деца, да певају ,,сељачке песме“; где оне да обују опанке и обуку сукнене сукње... Нажалост, у друштву још увек није била развијена свест о значају ових песама, о њиховој високој етичкој и естетској вредности и изузетном културном значају. Дакле, у почетку сам их једва приволела да певају песме које су полако нестајале, чак и на селу. Причала сам им о њиховом значају и улози у животу нашег народа у прошлости. Убеђивала сам их да с поносом и љубављу треба да их изводе и уверавала да су управо оне прави избор за нас. Заправо, ове песме врло брзо проналазе пут до слушалаца и побуђују племенита родољубива осећања јачајући свест о културном и националном идентитету. Њихова огромна снага је у лепоти карактеристичног израза, у зрелости, јер су настајале и одржавале се кроз векове чувајући национално музичко памћење. На срећу, девојке су се врло брзо заинтересовале за ове песме. Одлучније су певале и желеле су да обуку народну ношњу, да обују плетене опанке и направе кике од своје косе. Приметила сам како почињу да гледају на све наше активности с много више одговорности, наклоности и љубави, што ме је још више мотивисало да још енергичније радим с њима. За мене као музичког педагога био је велики изазов и веома важан задатак пробудити код младих интересовање за нашу традицију, те развити љубав и поштовање према њој.
Сећам се нашег првог јавног наступа поводом организовања светосавске академије у новопазарском Дому културе. Певале смо Химну Светом Сави и још једну изворну песму. Мислим да је то била песма Густа ми магла паднала. Никада нећу заборавити осећај док сам их први пут посматрала на сцени. Знала сам да радимо нешто вредно и корисно, нешто чиме би се наши преци поносили. Осећала сам предивну енергију која ме је просто носила даље истим путем, заједно са Рашанкама. Није изостала ни подршка људи из окружења, јер је то био период када у целој Србији почиње да се буди интересовање за српску изворну културу и традицију.
И родитељи деце која су певала у Рашанкама су нас бодрили и подржавали наш рад помажући у свакој ситуацији. Међу првима који су нам пружили безрезервну подршку били су: др Мишо Илић, др Бобан Илић и његова супруга Беба, Коста Јовановић, др Нела Васовић, др Драгош Васовић, др Ненад Марјановић, Ранко Павловић, Горан Нићифоровић, Божана Пузовић, и многи други. Са великом захвалношћу се сећамо и племенитог геста Соње и Тигрина Качара који су нам поклонили хаљине за целу певачку групу.
Занимљиво је да је група добила назив тек после годину дана рада. Наиме, од бројних имена о којима сам дуго размишљала, ниједно ми није било довољно упечатљиво и оригинално. Стрпљиво сам чекала... Истражујући грађу за своју магистарску тезу, једног дана прочитах да су становници Старог Раса себе називали Рашанима. Сећам се да ми је срце заиграло и истог трена сам знала да ће се наша певачка група управо тако звати. Заправо, то је био тренутак када су се родиле Рашанке.
На првом наредном састанку у Српском културном клубу поносно сам рекла да смо коначно добиле име. Назив Рашанке је у том тренутку тако гордо зазвучао! Чланови Српског културног клуба су били веома задовољни дуго очекиваним именом наше певачке групе и здушно нас подржали у даљем раду, што је на мене деловало још подстицајније. Рашанке су неосетно постале моја преокупација. Код куће су ме опомињали да пречесто одржавам пробе и да запостављам неке друге обавезе, због чега сам била веома растрзана. Организовање проба и наступа заиста је захтевало много енергије, напорног рада и одсуствовања од куће. Ипак, нисам одустајала. Трудила сам се да на свим пољима постигнем све што се од мене очекује, радујући се потајно новим активностима са Рашанкама. Доживљавала сам их као своје треће дете и управо зато никако нисам могла да их занемарим. Уклапала сам време и енергију и балансирала између свих својих обавеза. У том периоду смо имале и више од десет наступа месечно. Пробе смо одржавале у тзв. Митрополији одн. згради прве Рашко-призренске митрополије. То је посебно инспиративан простор за рад, у коме осећате прилив енергије више него на било ком другом месту. Сећам се да сам тада возила стару ,,пеглицу“, аутомобил који је својом буком већ издалека најављивао мој долазак на пробе. У најлепшем сећању ми је остао управо тај период рада са Рашанкама. Улетимо у кола углавном правећи прекршај јер нас је обично било више него што је дозвољено и, наравно, одмах крене песма. Више пута смо у таквој атмосфери одлазиле на наступе до Рашке и других оближњих места.
Имајући неограничено поверење у мене и оно што радимо, често нас је неко од родитеља пратио и помагао око превоза, на чему им бескрајно захваљујем. Наши наступи су били увек беспрекорни, а песме максимално увежбане. Девојкама није било јасно како то да се од онаквог другара у колима пред сам наступ претварам у џангризаву учитељицу која сева ако није сваки тон на свом месту или уколико свака хаљина није беспрекорно испеглана. Ипак, проналазиле смо заједнички језик и у таквим ситуацијама. Њихова и моја мотивација и енергија нису попуштале, већ смо с несмањеним жаром стремиле ка новим циљевима. Уз помоћ мог пријатеља Емира Салковића убрзо смо снимиле компакт-диск у Радио Новом Пазару, који је заправо представљао пратећи материјал за збирку Рашански мотиви, издату 2004. године. То је био први велики успех Рашанки, јер су учитељи и наставници музичке културе овај компакт-диск почели да користе у настави приликом упознавања ученика са народном музичком традицијом рашког краја.
Негде у том периоду формирано је Културно-уметничко друштво „Рас”. Желећи да подржимо њихов рад, узеле смо учешће и у њиховим програмима. Тада смо оствариле предивну сарадњу са врсним руководиоцем фолклора Родољубом Аксентијевић. Већ 2007. године ово друштво је, уз помоћ Рашанки, добило престижно признање Златни опанак на такмичењу фолкорних ансамбала Србије у Ваљеву. Том приликом смо извеле песму Трешња се о трешњу белеше у оквиру кореографије Грдалица. Морам нагласити да смо биле самосталне у одлучивању о томе где и када желимо да наступимо без обзира на то што смо у то време биле део КУД-а „Рас”. Мотивације и енергије је било довољно за све музичке подухвате, па смо нештедимице проширивале и богатиле свој репертоар. У то време се на Ђурђевим ступовима интензивно одвијала обнова манастира, која је, између осталог, остваривана и кроз хуманитарну културно-уметничку акцију под називом Обновимо себе, подигнимо ступове. Отац Герасим, тадашњи игуман овог манастира, почиње да здушно подржава Рашанке, које су често наступале у оквиру ове акције, на шта смо посебно поносне. Уз помоћ Српског друштва у Детроиту, отац Герасим нам омогућује да снимимо своју прву песму и спот за њу. Реч је о песми Ој, ружице румена, коју сам открила у записима Миодрага Васиљевића. Иначе, песму је забележио у Новом Пазару 1956. године и до нашег извођења била је потпуно заборављена. Након наше интерпретације ове песме и промовисања у медијима и на Јутјубу, она постаје веома примећена како у нашој земљи, тако и у региону, па многе етно-групе широм Европе почињу да је изводе. Песма ј преведена на руски, пољски, словачки и друге језике, а занимљиво је да је многи извођачи певају на српском језику и баш онако како је ми изводимо.
Може се рећи да су Рашанке за кратко време широм света пронеле име и славу Старог Раса, као и традиционалну српску музику. Зар то није предивна мисија коју је требало да баш ми реализујемо!?! Захвалне смо Богу на томе. Већ 2008. године на такмичењу у Пожаревцу Рашанке су проглашене за најуспешнију певачку групу у Србији. Том приликом од Града Новог Пазара добиле смо три богате косовско-метохијске народне ношње, на чему смо веома захвалне свом граду. На подршку и помоћ које смо добијали од бројних људи Рашанке су одговарале још одговорнијим и преданијим радом, трудом и постизањем све бољих резултата. На такмичењу фолкорних ансамбала у Ваљеву Рашанке су 2010. године добиле две прве награде. Награђен је дует Снежане Вушовић и Александре Павловић, као и солиста Долика Васовић у пратњи кавалиста Владимира Симића и Милана Јаковљевића. У то време смо имале снажну подршку Борке Јовановић, тадашње председнице Скупштине града Новог Пазара, која нам је омогућила бројна путовања и гостовања, на чему смо јој бескрајно захвалне. Упознавши Рашанке током свог службеног боравка у Новом Пазару, Милица Ђого, уредница културног програма на РТС-у, одлучује да уради емисију о Рашанкама у оквиру серијала Млади таленти Србије. Ова емисија је за Рашанке од посебног значаја, јер је постала део трајне архиве РТС-а. Сарадња са редитељком Ђого настављена је и у потоњим емисијама о народним обичајима у Рашкој области. Такође, оствариле смо предивну сарадњу и са редитељком Светланом Цецом Азањац, која је за културно-уметнички програм РТС – а припремала емисију Српски источници.
Рашанке су посебно поносне на своју сарадњу са хором Ђулистан, који изводи исламску духовну музику – илахије. Са члановима овог хора смо имале више запажених наступа. Наступати толико година са репертоаром који углавном обухвата српске традиционалне, духовне и патриотске песме, а не повредити никога својим наступом и извођењем у средини где је већинско муслиманско становништо, заиста је успех. На свом репертоару имамо и песме које су део бошњачке традиције, што говори о нашем односу према суграђанима Бошњацима и свести о потреби неговања добрих међуљудских односа на овом простору.
Упоредо са Рашанкама, радила сам и са подмлатком групе ‒ са Рашанкицама. Веома је дирљив однос старијих Рашанки према својим наследницама. Често су учествовале у њиховој припреми за наступ – увежбавале су их и бринуле о њиховом изгледу на сцени. Укратко, старије чланице су биле узор млађима, које су им се дивиле и у свему их опонашале. Бројни заједнички наступи ова два састава сведоче о предивном заједничком раду и стваралаштву. Током 2012. године Рашанке достижу свој максимум. Тада смо снимиле нови компакт-диск и на тај начин обележиле десетогодишњицу свог рада и постојања. На њему су се нашле најлепше песме са репертоара који смо неговале дужи низ година. Четири песме снимљене су у модерном аранжману, а остале у духу традиционалних песама, без инструменталне пратње. Албум је снимљен у студију Андреја Андрејевића и Бранка Исаковића, уз немерљиву подршку оца Герасима. Овом приликом изражавам дубоку захвалност оцу Герасиму за сву енергију и подршку коју нам је пружио. Морам рећи да Рашанке и данас имају безрезервну подршку од стране јеромонаха манастира Ђурђеви ступови – оца Гаврила. Његова подршка нам значи много и улива нам снагу да истрајемо у својој мисији неговања и очувања српске културе и традиције на овим просторима. Након снимања албума, већина чланица из састава одлази на студије у друге градове. Из тог разлога група привремено престаје са активним деловањем, али не губимо контакт јер смо нераскидиво повезане. Време је пролазило. Девојке су завршавале факултете и заснивале своје породице, чему смо се заједно радовале.
Рашанке су се повремено окупљале и наступале, али исувише ретко. У једном тренутку деловало је да смо потпуно заборављене. Ипак, 2016. године десио се један веома леп догађај. Наиме, Задужбина Родољуба Нићифоровића, која подстиче активности на културном, уметничком, просветном и социјалном плану подржавајући иницијативе, акције и реализације појединаца и организација, Рашанкама је доделила признање за рад и стваралаштво. После овог пријатног изненађења уследила су врло непријатна и неповољна дешавања по наш певачки састав. Крајем 2016. године до нас допире вест да група девојака наступа под истим именом, а да ми о томе уопште нисмо обавештене. Брзо смо реаговале и Заводу за интелектуалну својину упутиле захтев за регистрацију и заштиту свог имена. Уз помоћ адвоката др Драгана Нововића и уз подршку докторке Неле Васовић и њеног супруга доктора Драгоша Васовића, успешно смо превазишле овај проблем. На срећу, овај догађај нас је поново окупио и покренуо. За то су посебно заслужне Милена Нићифоровић и Снежана Вушовић, које су ме мотивисале и подстакле да поново почнемо са вежбањем и наступима. Након новог окупљања суочиле смо се са проблемом простора за вежбање.
У почетку смо се окупљале и одржавале пробе у Милениној цвећари, јер други простор нисмо имале. Када наиђу Миленине муштерије, прекидале смо певање и стрпљиво чекале да изађу из цвећаре. У таквим условима смо радиле неко време, а онда смо замолиле свештенике Цркве Свети Никола у Новом Пазару да нам уступе своје просторије за вежбање. Добиле смо благослов и од тада вежбамо у сали која је иначе предвиђена за крштења. Ми и данас, после више година, вежбамо у том простору. Обновиле смо чак и млађи састав – Рашанкице, које такође вежбају у истој просторији.
Садашњи састав Рашанки је веома захтеван и динамичан. Недавно смо уз подршку оца Гаврила и оца Сава Шмигића, протојереја у новопазарској Цркви Светог Николе, снимиле две песме – Христос воскресе и Наталијина рамонда. Веома смо им захвалне за сву помоћ и подршку коју нам пружају. Посебну захвалност Рашанке дугују новинару Зорану Максимовићу, врхунском професионалцу, који прати наш рад од самог оснивања. Урадио је веома запажену емисију о нама, емитовану широм региона, као и безброј прилога поводом разних певачких активности, што је значајно допринело промовисању нашег певачког састава. Морам нагласити да смо увек бирале врхунске стручњаке за сараднике. Наиме, већ дужи период Рашанке имају част да сарађују са др Петром Илићем, доцентом на Факултету уметности у Звечану, коме овом приликом захваљујемо на предивној људској и професионалној сарадњи. Такође, Рашанке и Рашанкице су захвале виолинисткињи Ањи Павловић, некадашњој Рашанкици, као и Дејани Радановић, која нас прати на хармоници. Певачка група Рашанке има срећу да у својим редовима има прослављену уметницу Снежану Вушовић. Она лепотом свога гласа доприноси квалитету и оригиналности сваког нашег наступа и веома сам јој захвална што нас и даље подржава. Рашанке и Рашанкице дугују велику захвалност косовско-метохијском песнику Ненаду Раденковићу Јеру, који је за њих написао неколико прелепих текстова песама. Веома сам захвална и свом драгом колеги др Бошку Миловановићу, професору српског језика на Учитељском факултету у Призрену – Лепосавићу, који је својом соло деоницом у песми Христос воскресе допринео лепоти и изражајности песме. Такође, одличну сарадњу смо остварили и са Славицом Мојсиловић – директорком Музичке школе у Новом Пазару, и са професорима ове школе. Хвала Александру Шекуларцу, Марку Стефановићу, мр Јовици Мутавџићу и Вукосаву Павићевићу на подршци. Од посебног значаја за нас је сарадња са Душаном Поповићем, врхунским музичарем и професионалцем, у чијем Тилко студију смо снимили неколико песама, за које је урадио изузетно вредне аранжмане. Такође, за нас је драгоцена и сарадња са Бојаном Миловићем, изванредним уметником фотографије, као и са Миланом Кабашићем. Изузетно сарадњу имамо и са Гораном Асовићем Аскетом, председником КУД-а Голија, који нам несебично уступа нарадну ношњу кад год нам је потребно. За протеклих двадесет година рада и постојања Рашанке су стекле дивне пријатеље и публику која нас подржава. Са њима желимо да делимо нове песме, успехе и године које су пред нама.